Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Pro­vin­ci­ja­ma su na­zi­va­ne pe­ri­fe­re­ne po­kra­ji­ne rim­ske im­pe­ri­je. Ta­mo što se zbi­va­lo, ni­je bi­lo mno­go va­žno za cen­tral­nu vlast i jav­ni ži­vot. Pro­vin­ci­je su ima­le ta­ko i ne­ki gra­đan­ski kom­for, uda­lje­ne od cen­tral­nog re­ži­ma, i re­ži­ra­nog uku­sa, mo­gle su lak­še nje­go­va­ti pro­vin­ci­jal­ni, lo­kal­ni duh i li­je­nost.
Me­đu­tim, sim­bo­lič­ki smi­sao ri­je­či pro­vin­ci­ja, pre­nio se i na dru­ge obla­sti ži­vo­ta. U kul­tu­ri, pro­vin­ci­ja je ono što je da­le­ko od va­žnih kul­tur­nih cen­ta­ra, ali i ono što je ni­žeg kva­li­te­ta, pa, ma­kar, na­sta­ja­lo i u me­tro­po­li (glav­nom gra­du).
Ka­da se uzme aspekt kva­li­te­ta, ra­zu­mi­je­va­nje pro­vin­ci­je i pro­vin­ci­jal­no­sti po­sta­je slo­že­ni­je, što je i do­bar za­ma­jac za sva­ko slo­že­ni­je ra­zu­mi­je­va­nje po­ja­va u kul­tu­ri. (Već po­čeh se­bi da li­čim na ne­kog uči­te­lja, ili pe­da­go­ga. No, šta u to­me ima lo­še? Lo­še je sa­mo ako se na to­me osta­ne, ili ako se ne do­seg­ne smi­sao uči­telj­stva i pe­da­go­gi­je? Kao an­ti­pod pe­da­go­gi­ji, uzi­mam mi­sta­go­gi­ju, tj. uvo­đe­nje u taj­na uče­nja, ili, pro­sto u Taj­nu. Ta­ko bi i kraj­nji smi­sao i uči­telj­stva i pe­da­go­gi­je bi­la – mi­sta­go­gi­ja.)
Za­što sad, kad je ri­ječ o pro­vin­ci­ji i pro­vin­ci­jal­nom du­hu, uvo­dim mi­sta­go­gi­ju? Vr­lo je te­ško oprav­da­ti nje­no uvo­đe­nje u raz­ma­tra­nje na­še te­me. Ali i la­ko, ako smo sprem­ni da se dr­ži­mo du­bljeg smi­sla. On je uvi­jek mi­sta­go­gi­čan.
Ne­dav­no su pje­sni­ci u Pod­go­ri­ci odr­ža­li pri­go­dan pje­snič­ki po­men pre­mi­nu­lom pje­sni­ku Mi­o­dra­gu Trip­ko­vi­ću. Svi su go­vo­ri­li iskre­no, i sa po ko­jim du­bljim za­pa­ža­njem. Vi­dje­lo se da je pje­snik Trip­ko­vić imao re­al­no pri­su­stvo u pje­snič­kom svi­je­tu svo­jih sa­vre­me­ni­ka, pje­sni­ka. Vi­o­lent­ni duh, oštar, raz­o­ran, i, blag. Bla­ge li­ri­ke, i oštre ese­ji­sti­ke i po­le­mi­ke. On je imao ne­zgo­dan od­nos pre­ma pro­vin­ci­ja­li­zmu. Ži­vio je u pro­vin­ci­ji, ali i u va­se­lje­ni po­e­zi­je. No­sio je tu og­nje­nu kap, kroz ko­ju se vi­de stva­ri do dna, kroz ko­ju se vi­de i ljud­ske psi­ho­lo­gi­je. Psi­ho­lo­gi­je su ne­što pro­vin­ci­jal­no, a duh je uni­ver­za­lan. Ili, duh is­ho­di iz Cen­tra, a psi­ho­lo­gi­ja i u me­tro­po­la­ma je pro­vin­ci­jal­na, pri­zem­na. Mno­go no­si­mo unu­tra­šnjih pro­tiv­reč­no­sti, da je vje­žba­nje u pa­ra­dok­si­ma neo­p­hod­no. Eto, što bi se mo­glo re­ći - da se uspa­va­na psi­ho­lo­gi­ja, kao du­šev­nost mje­sta, ne vje­žba u pa­ra­dok­si­ma! Pa­ra­dok­si su ne­pod­no­šlji­vi za lo­kal­nu, pro­vin­ci­jal­nu psi­ho­lo­gi­ju. I duh je, ta­ko, raz­o­ran za sva­ku lo­kal­nu du­šev­nost, pri­zem­nu psi­ho­lo­gi­ju, ma­la, pri­rod­na i ni­ska pri­ja­telj­stva. Valj­da dok is­pi­su­jem ovo, go­vo­rim ne­što o ka­rak­te­ru pje­sni­ka Trip­ko­vi­ća, i nje­go­vim mu­ka­ma po cr­no­gor­skoj pro­vin­ci­ji, i nje­go­vom iska­nju du­ha svi­še? Da, tu smo već u pro­sto­ru mrač­ne, i naj­svje­tli­je mi­sta­go­gi­je.
Ne­ko je re­kao da pje­sni­ci po pro­vin­ci­ja­ma br­zo pro­pa­da­ju. Kre­nu pa pad­nu, po­le­te i sru­še se. To ipak ni­je do­volj­no do­bra per­cep­ci­ja. Ima uvi­jek pri­mje­ra ko­ji opo­vr­ga­va­ju op­šte mne­nije. Da ni­je pu­sti­nja­ka ce­tinj­skog, ne bi bi­lo ni Cr­ne Go­re. Ali, on ni­je ži­vio u pr­o­vin­ci­ji, ne­go u pu­sti­nji. On se mo­rao pri­pre­mi­ti od po­čet­ka za že­sto­ke pa­ra­dok­se. I na mi­sta­go­ški put i vi­še so­zna­ni­je. Za­to se pr­vo obra­tio ne­bu – du­šom za­pa­lje­nom. Za ta­ka­v du­h, sav svi­jet je pro­vin­ci­ja. Jer je cen­tar ne­bo, iz­o­bi­lje du­hov­nih si­la, ri­zni­ca ži­vo­tvor­nih mo­ći, a ze­mlja - je­dan tam­ni bri­jeg.
Ni­je­sam se uda­ljio od te­me, ipak. Još uvi­jek imam na umu ne­ke Trip­ko­vi­će­ve mi­sli, i nje­go­vu Pi­ro­vu bor­bu u pro­vin­ci­ji. Sje­tih se sad, da mi za ovaj tekst da­de po­dr­šku pje­snik Be­ćir Vu­ko­vić. I on je na­mu­čen pro­vin­ci­jom i pro­vin­ci­ja­li­zmom, po­seb­no pje­snič­kim. A Trip­ko­vić ka­že: „Istin­ski pje­sni­ci naj­če­šće vla­sti­tom kr­vlju pla­ća­ju svo­ja uvje­re­nja“. Ri­ječ „krv“ ov­dje tre­ba shva­ti­ti u Milj­ko­vi­će­vom smi­slu („Kad ma­sti­lo sa­zre u krv svi­će zna­ti/ Da jed­na­ko je pe­va­ti i umi­ra­ti“). I on­da ima­mo mi­sta­go­gič­no ra­zu­mi­je­va­nje. No da bi­smo se uda­lji­li od pri­mi­tiv­no-bi­o­lo­ških aso­ci­ja­ci­ja, ci­ti­ra­mo još po­ne­ku pje­sni­ko­vu mi­sao: “Po­e­zi­ja je oslo­bo­đe­nje od pat­nje, pu­tem le­po­te...Pe­va­nje je či­sto pro­sve­tlje­nje bo­la“.
Tom pro­sto­ru uni­ver­zu­ma, po­di­zao se duh pje­sni­ka Trip­ko­vi­ća, iz pro­vin­ci­je. A, sa sva­ko­dnev­nom gor­či­nom, gle­dao je na pro­vin­cij­ske pri­zo­re: „Ta­vo­re. A s ve­če­ri, ka­da zrak tuđ je, bu­đav/ Ras­pra­ve pi­šu; kri­šom li­sta­ju šti­va tu­đa/I ko uze­ti le­že: bez hra­bo­sti, bez vo­lje/Bez že­lje da se kre­nu na va­zduh čist, u po­lje/Ta­ko sa­nja­ju sla­vu.A va­zdan si­ve zmi­je/Sik­ću u lju­toj tra­vi nje­dri­ma pro­vin­ci­je“.
(Autor je knji­žev­nik)